18.Januar 2011.
Galerija "Laza Kostic"
Laze Kostića 5
Sombor, Serbia
Samostalna izložba Aleksandra Matijevića i Adrijane Mračine.
Ako sada govorimo o mladim umetnicima, govorimo o generacijama koje 80-te i 90-te godine prošlog veka razumeju kao svoje detinjstvo. Ova široka specifičnost, sama po sebi, mogla bi da čini, plodno tlo za pristup ovakvoj izložbi. Njihova aktuelna svest obeležena je informatičkom revolucijom a postmodernizam je njihovo primordijalno kulturno okruženje. Baš zato, ovakva produkcija nije “klasična”, postmoderna, analiza (anamneza-anamorfoza-aproprijacija) prvobitnog zaborava. U slučaju ovih umetnika do zaborava nije ni došlo. Relacioni haos hronologije je sve-prisutan u svakom njihovom opažaju te rad koji nam pokazuju nije ni neo ni post. On je gusto sito aktuelnosti kroz koje se propušta sitno mlevena istorija. Drugim rečima, često je reč o kompleksnim estetskim taktikama za opstanak u društvenoj-kulturnoj-političkoj sredini. Prikazane slike i skulpture moramo čitati kao eklektični snop značenja i izgleda koji su toliko čvrsto među-uslovljeni da nam se ukazuju kao autonoman, vizuelni stav.
Aleksandar Matijević (u zavisnosti od prikazanog) može biti shvaćen kao post-konceptualni umetnik ili kao pobornik nove slike, a tako se svesno i pozicionira. Tri ključna mesta savremene prakse (politika-komunikacija - estetika) u Aleksandrovom radu postoje kao proces i relacija, i neprestano zamenjuju jedna drugu. Estetika i politika su atributi komunikacije. Svaka umetnost je pitanje politike, a svaka politika je estetizovana. Umetničko delo (govor) nastaje kada se svest zaustavi u nekom trenutku ovog procesa procenvši ga funkcionalno. Prema tome, Akleksandrov rad je stav, koji se nekada ukazuje kao post-konceptualni dokument, situacija ili poruka (Glorious the Chosen, 3Boje), nekada kao naizgled udaljeno likovno istraživanje (Ikarov Pad) ili kao nešto izmedju (Mickey Mouse Ciklus). Nekada su to fotografije, nekada slike, video, skulptura, digitalna umetnost, zvuk… i paralelno sa vizuelnim/relacionim istraživanjem, muzika (G.A.N. 665+1).
Glavno mesto ciklusa “Ikarov Pad” je odnos predmetnosti (koja podrazumeva naraciju) i geometrijske, kolorističke, apstrakcije (koja neminovno upućuje na uzdržanu izražajnost i danas na konformizam). Ovakav izgled, ne treba shvatiti kao neki neo-geo stilski osvrt, ili kao anahroni kič, već kao estetsku taktiku (paralelni ciklusi deluju kao neo-expresionizam, neo-pop, neo-op, ili čak mrtve prirode)… Taktika podrazumeva značenja/estetike koje su u nekakvom odnosu, slike nas vode od ilustrativnog (čak stripovske vrste naracije) do likovnog, pri čemu smo prinuđeni na preispitivanje, pritom, prisutan je dizajn, medijska slika, čak i u odnosima boja, koje opet podjednako dolaze od, i upućuju na, nemačke ekspresioniste kao i na glitch umetnost. Savremeni dizajn, kao doktrina liberalnog kapitalizma, ovde preuzima ulogu nekakve suprematističke nirvane. Još značajnije, u nju se integriše višak značenja, u vidu istorijske leve estetike konstruktivizma. Na kraju i sam konstruktivizam je dvoznačno ironiran tekstualnom porukom, koja nas vraća na naziv ciklusa. Sam naziv, kreira narativ, koji višeznačno komunicira.
Adrijana Mračina pokazuje skulpture od terakote. Prva zanimljiva misao jeste da bi ovi objekti, kada bi ih ostavili u šumi, delovali kao tvorevina neke ptice, insekta ili geološkog procesa. Sa tog zapažanja misao skreće na land art odnosno earthworks. Rad funkcioniše kao niz formalno i strukturalno sličnih, pomalo, minimalističkih objekata. Ovi predmeti balansiraju između prirodne tvorevine i asocijativno-apstraktne skulpturalnosti, pa samim tim nude niz aluzija. Na prvom mestu, to je veoma udaljena veza sa tipičnim elementima klastične skulpture/slikarstva, veza sa ljudskom figurom, elementima mrtve prirode, organskim dešavanjima, pretakanjem jedne forme u drugu (rođenje, muške i ženske forme). Pritom svaka sličnost (iako ne potpuno izostavljena) je u određenim trenucima diskutabilna, i što je još zanimljivije, dvojaka. Vertikalni objekti, prema tome, mogu delovati i kao nekakve neo-gotske katedrale iz perioda secesije, ili u drugom slučaju kao mravinjak. Celina rada se ogleda u odnosu predmeta, njihovom položaju u prostoru, eventualnom ili stvarnom dodirivanju, prožimanju, veličini, neki se stapaju jedni u druge, neki izlaze jedni iz drugih. Pritom sve vreme postoji potreba za zamišljanjem njihove unutrašnjosti što je svakako skulpturalni kvalitet. Vešto izvedenim gomilanjem materijala postiže se utisak trenutnosti i promenljivosti (iako su objekti veoma čvrsti i konkretni), a to rezultuje dinamičkim jedinstvom. Pogled se često zaustavlja na pažljivo raspoređenim šupljinama, i u tim trenucima traži sličnost. Opet kada posmatramo grupu sa distance utisak je scenski, i pomalo poput gesta crtanog filma, što ne sprečava pojedinačne komade da deluju potpuno drugačije. U ovom relativiziranju pogleda i smisla verovatno se i krije Adrijanino istraživanje, kao borba za konkretizaciju jedne moguće formacije bez gubljenja svesti o relativnosti.
Goran Kauzlarić
2011
